Život Stivena Hokinga bio je obeležen neobičnom simbolikom. Rođen je 8. januara 1942. godine u Oksfordu, tačno 300 godina nakon smrti Galilea Galileja. Preminuo je 14. marta 2018, na dan rođenja Alberta Ajnštajna.
Iza ovih zanimljivih podudarnosti nalazi se mnogo važnija priča – život čoveka koji je, uprkos teškoj bolesti i ozbiljnim fizičkim ograničenjima, postao jedan od najpoznatijih fizičara i kosmologa savremenog doba.
Njegova istraživanja promenila su način na koji naučnici razumeju crne rupe, prostor, vreme i nastanak svemira. Istovremeno, Hoking je svojim životom pokazao koliko daleko mogu stići ljudska radoznalost, upornost i snaga duha.
Detinjstvo u porodici koja je cenila znanje
Stiven Vilijam Hoking odrastao je u porodici u kojoj su obrazovanje i intelektualna radoznalost imali posebno mesto. Njegov otac Frenk bio je istraživač tropskih bolesti, dok je majka Izabel radila kao sekretarica. Oboje su studirali na Oksfordu i podsticali svoju decu da čitaju, postavljaju pitanja i samostalno razmišljaju.
Porodica se 1950. godine preselila u Sent Albans. Njihov način života okolini je ponekad delovao neobično. Za stolom bi često vladala tišina jer je svako čitao svoju knjigu, a na porodična putovanja odlazili su starim, preuređenim londonskim taksijem.
Hoking u početku nije bio među najboljim učenicima. Kasnije je govorio da se tokom prve godine školovanja nalazio pri dnu razreda. Ipak, nastavnici su brzo primetili njegovu inteligenciju, neobičnu radoznalost i sposobnost da probleme posmatra drugačije od ostalih učenika. Zbog toga su ga vršnjaci prozvali „Ajnštajn“.
Više od učenja napamet zanimali su ga eksperimenti i način na koji stvari funkcionišu. S prijateljima je pravio modele aviona i čamaca, mehaničke uređaje i jednostavne eksperimente. Uz pomoć profesora matematike Dikrana Tahte učestvovao je i u izradi primitivnog računara sastavljenog od starih telefonskih i elektronskih delova.
Od Oksforda do kosmologije
Hokingov otac želeo je da mu sin studira medicinu, ali Stivena su mnogo više privlačila pitanja o prirodi svemira. Želeo je da razume kako je univerzum nastao, kako se razvija i kojim zakonima je određen.
Pošto se na Univerzitetskom koledžu u Oksfordu nije predavala čista matematika, izabrao je fiziku i hemiju. Godine 1959, sa samo 17 godina, dobio je stipendiju i započeo studije.
Kasnije je priznao da tokom tri godine nije provodio mnogo vremena učeći, jer mu je gradivo uglavnom bilo jednostavno. Ipak, bio je aktivan u studentskom životu i priključio se veslačkom klubu. Kao kormilar bio je poznat po hrabrosti, ali i spremnosti na rizične poteze.
Nakon Oksforda otišao je na Univerzitet u Kembridžu, gde je započeo doktorske studije iz kosmologije. Upravo tu je počeo ozbiljno da proučava teoriju relativnosti, poreklo svemira i prirodu crnih rupa.
Dijagnoza koja mu je promenila život
Početkom doktorskih studija Hoking je primetio zabrinjavajuće promene. Postajao je nespretan, povremeno je padao bez jasnog razloga, a govor mu je bio sve manje razumljiv.
Godine 1963, kada je imao samo 21 godinu, dijagnostikovana mu je amiotrofična lateralna skleroza, odnosno ALS – progresivna bolest koja oštećuje nervne ćelije odgovorne za kontrolu mišića. Lekari su procenili da bi mogao živeti još svega nekoliko godina.
Dijagnoza ga je teško pogodila. Jedno vreme izgubio je motivaciju i povukao se u sebe. Prekretnicu je predstavljalo poznanstvo sa Džejn Vajld, studentkinjom jezika, s kojom je kasnije zasnovao porodicu.
Veza, planovi za brak i želja da završi započeti naučni rad vratili su mu volju. Hoking je odlučio da ne provede preostalo vreme čekajući kraj, već da nastavi da živi i istražuje.
Prognoze lekara pokazale su se potpuno pogrešnim. Umesto nekoliko godina, sa bolešću je živeo duže od pola veka.
Otkrića koja su promenila modernu fiziku
Hokingov mentor na Kembridžu bio je poznati kosmolog Denis Skijama, koji ga je povezao sa matematičarem i fizičarem Rodžerom Penrouzom.
Oslanjajući se na Penrouzov rad, Hoking je proučavao singularnosti – tačke u kojima zakoni fizike, onako kako ih poznajemo, prestaju da daju uobičajene odgovore. Njegov rad doprineo je ideji da su prostor i vreme imali početak, što je bilo značajno za razvoj teorije Velikog praska.
Početkom sedamdesetih godina bavio se zakonima crnih rupa. Pokazao je da se površina njihovog horizonta događaja, granice iza koje ništa ne može pobeći, u klasičnoj teoriji ne smanjuje.
Najpoznatije otkriće objavio je 1974. godine. Pokazao je da crne rupe, kada se u obzir uzmu kvantni efekti, nisu potpuno crne, već mogu emitovati energiju. Taj proces danas je poznat kao Hokingovo zračenje.
Ova ideja povezala je kvantnu mehaniku, termodinamiku i opštu teoriju relativnosti. Time je otvoren niz novih pitanja o sudbini crnih rupa i informacijama koje u njih dospevaju.
Godine 1979. Hoking je postao Lukasijanski profesor matematike na Kembridžu, preuzevši jednu od najuglednijih akademskih funkcija na svetu. Isto mesto je nekoliko vekova ranije držao Isak Njutn.
U privatnom životu, Hoking i Džejn dobili su troje dece – Roberta, Lusi i Timotija.
Gubitak glasa i stvaranje prepoznatljivog načina komunikacije
Tokom boravka u Ženevi 1985. godine Hoking je dobio tešku upalu pluća. Njegovo stanje bilo je toliko ozbiljno da su lekari morali da izvrše traheotomiju kako bi mu spasli život. Nakon zahvata trajno je izgubio mogućnost govora.
U početku je komunicirao podizanjem obrva dok su drugi pokazivali slova. Kasnije je dobio računarski sistem i sintetizator govora kojim je upravljao pomoću pokreta ruke, a potom i mišića obraza.
Elektronski glas postao je njegov zaštitni znak. Iako je komunikacija bila spora i zahtevala ogroman napor, Hoking je nastavio da drži predavanja, piše knjige i učestvuje u naučnim raspravama.
Knjiga koja ga je pretvorila u svetsku zvezdu
Godine 1988. objavio je „Kratku istoriju vremena“, knjigu namenjenu čitaocima bez stručnog znanja iz fizike. U njoj je govorio o nastanku svemira, prirodi vremena, crnim rupama i pokušajima nauke da objasni osnovne zakone kosmosa.
Knjiga je postala svetski bestseler i provela 237 sedmica na listi najprodavanijih naslova lista „Sunday Times“. Hoking je tako postao mnogo više od uglednog naučnika – pretvorio se u globalnu kulturnu ikonu.
Pojavljivao se u dokumentarnim emisijama i popularnim serijama, među kojima su „Simpsonovi“ i „Zvezdane staze“. Njegov sintetizovani glas korišćen je i u muzici grupe Pink Flojd.
Uprkos slavi, nastavio je da istražuje velika pitanja fizike, uključujući problem informacija u crnim rupama i mogućnost stvaranja jedinstvene teorije koja bi povezala različite zakone prirode.
Ispunio je san o bestežinskom stanju
Hoking je 2007. godine učestvovao u letu tokom kojeg je iskusio uslove bestežinskog stanja. Fotografije na kojima lebdi izvan invalidskih kolica postale su jedan od najupečatljivijih prizora iz njegovog života.
Dve godine kasnije napustio je funkciju Lukasijanskog profesora, ali je ostao aktivan na Kembridžu i nastavio da piše, istražuje i govori o budućnosti nauke.
Preminuo je 14. marta 2018. godine u svom domu u Kembridžu, u 76. godini. Njegov pepeo položen je u Vestminsterskoj opatiji, u blizini grobova Isaka Njutna i Čarlsa Darvina.
Upozorenja o budućnosti čovečanstva
Pred kraj života Hoking je sve češće govorio o opasnostima koje bi u budućnosti mogle ugroziti ljudsku civilizaciju. Među najvećim rizicima navodio je:
- nuklearni rat
- klimatske promene
- stvaranje opasnih genetski modifikovanih virusa
- nekontrolisan razvoj veštačke inteligencije
- iscrpljivanje resursa i prenaseljenost planete.
Posebno je upozoravao da bi veoma napredna veštačka inteligencija, ukoliko ne bude pažljivo kontrolisana i usklađena s ljudskim interesima, mogla predstavljati ozbiljan rizik.
Smatrao je i da čovek ne bi trebalo zauvek da ostane vezan samo za Zemlju. Verovao je da su istraživanje svemira i eventualno naseljavanje drugih planeta važni za dugoročni opstanak civilizacije.
Njegove izjave nisu bile proročanstva, već upozorenja zasnovana na proceni mogućih rizika. Istovremeno je verovao da nauka može pomoći čovečanstvu da pronađe rešenja ukoliko se znanje koristi odgovorno.
Nasleđe koje prevazilazi naučne teorije
Stiven Hoking ostavio je trag koji daleko prevazilazi jednačine, teorije i akademske radove. Njegova istraživanja o singularnostima, crnim rupama i poreklu svemira promenila su modernu kosmologiju.
Još snažniji utisak ostavila je njegova životna istrajnost. Decenijama je radio u okolnostima koje bi većinu ljudi potpuno zaustavile. Bolest mu je postepeno oduzela pokretljivost i glas, ali mu nije oduzela radoznalost, smisao za humor i potrebu da postavlja velika pitanja.
Njegov kompjuterski glas postao je simbol znanja i upornosti, a život dokaz da fizička ograničenja ne moraju biti i granice ljudskog uma.
Hoking je pokušavao da razume početak vremena, prirodu crnih rupa i budućnost čovečanstva. Odgovori do kojih je došao promenili su nauku, dok su pitanja koja je ostavio nastavila da podstiču nove generacije istraživača.
